Индустријске радионичке климатизације су настале у Сједињеним Државама крајем 19. века, у почетку користећи технологију воденог хлађења. Током 1930-их, амерички инжењер Виллис Царриер изумео је први савремени компресиони расхладни систем за климатизацију. Развој климатизације за хлађење индустријских радионица у Кини почео је 1950-их, са увођењем стране технологије компресијског хлађења почевши од касних 1970-их. Осамдесетих година прошлог века, прва група предузећа специјализованих за истраживање и развој и производњу система за хлађење у радионицама појавила се у Кини. Почетком 21. века промовисане су нове енергетске технологије (као што су соларна енергија и топлотне пумпе из земље) и напредна опрема за хлађење (као што су системи за хлађење испаравањем). Тренутно, технологија је зрела и широко се користи у индустријама као што су челик, хемикалије и логистика, као и у инжењерингу на отвореном и спортским објектима.
Историја развоја климатизације у индустријским радионицама може се пратити до Сједињених Држава у касном 19. веку. У то време, неке фабрике у Сједињеним Државама почеле су да истражују примену расхладне технологије и система за климатизацију како би омогућиле запосленима да раде на високим летњим температурама.
Рани системи за климатизацију у радионицама користили су технологију воденог хлађења, где је вода хлађена расхладним торњевима, а затим довођена до расхладних уређаја у радионици да би распршила хладан ваздух. Овај систем је био стабилан у раду, али неефикасан и захтевао је велику количину воде.
1930-их, амерички инжењер Виллис Царриер изумео је први прави систем климатизације на свету. Овај систем је користио технологију компресионог хлађења, постижући хлађење компресијом и ширењем расхладног средства. Са широким усвајањем овог система, климатизација у индустријским радионицама постала је широка употреба.
Од тада, климатизација у индустријским радионицама се континуирано развија, а технологија се побољшава. Модерни индустријски системи за климатизацију у радионицама могу се прецизно пројектовати и конфигурисати према факторима као што су простор радионице, захтеви процеса и захтеви за унутрашњу температуру, постижући предности као што су висока ефикасност, уштеда енергије, ниска бука и ниски трошкови одржавања.
Развој климатизације за хлађење индустријских радионица у Кини може се пратити до 1950-их, када су се неки системи засновани на природној вентилацији и воденом хлађењу почели појављивати за хлађење фабричких радионица.
Крајем 1970-их, са развојем националне економске конструкције, неке велике фабрике су почеле да уводе напредну инострану технологију компресионог хлађења, чинећи хлађење у радионицама ефикаснијим и енергетски{1}}ефикаснијим. Осамдесетих година прошлог века у Кини се појавила прва група предузећа специјализованих за истраживање, пројектовање и производњу система за хлађење у радионицама.
Почетком 21. века, са брзим националним економским растом и повећаном еколошком свешћу, технологије хлађења и климатизације у индустријским радионицама постале су напредније, а њихова примена све раширенија. На пример, коришћење нових енергетских технологија као што су соларна енергија, топлотне пумпе из земље и енергија ветра може да обезбеди еколошки прихватљивија решења{2}}за уштеду енергије за хлађење индустријских радионица. Напредна опрема за хлађење за окружења са високом-температуром и високом-окружењем, као што су специјализовани системи за хлађење испаравањем, системи за климатизацију са директним испаравањем и екстерни расхладни уређаји за ваздух, такође је широко прихваћена.
Тренутно је технологија хлађења и климатизације домаћих индустријских радионица прилично зрела и широко се примењује у кључним индустријама као што су челик, хемијска и логистика. Истовремено, нека расхладна опрема се постепено примењује на пројекте на отвореном, спортске објекте и друге терене.